Обожавам те попут свода ноћног ил' дуге,
велика ћутљивице, о ти сасудо туге,
а још те више волим што ме ти избегаваш,
украсу мојих ноћи, лепша од свег бисерја,
и као да уз подсмех миље нагомилаваш
што деле моје руке од плавог непремерја.
Ја полазим у напад, верем се, пузим ближе,
кô јато црва које лешини гмиже,
па волим још, о, звери свирепа у даљини,
чак и хладноћу ову што ми те лепшом чини!
