једино наките звучне на се меће,
поносито на њој ти драгуљи стоје,
ко маварском робљу у данима среће.
Кад се подругљиво и живо узмути
тај свет од камења и метал пун сјаја,
њихов шум и блесак мене ошамути,
волим ствари где звук и светлост се спаја.
Жељна да се воли, лежи она горе
на дивану, с кога њен лак осмех стиже
љубав ми дубоку и тиху ко море,
што се њој ко хриду високоме диже.
Ко укроћен тигар гледа на ме жудно,
па, као да сања, став тела свог мења,
здружени невиност и жељкање блудно
новом дражи красе та преображења.
Њене руке, ноге, крстине и бедра
вију се ко лабуд, као уље глатки,
па се крећу испред мога ока ведра;
а трбух и груди, ти гроздови слатки,
љупкије се но зла анђели привлаче,
мир да поремете што ми душа хтела,
и с кристалне стене доле да је свлаче,
на коју је мирно у самоћи села.
Ко у новој слици сједињени да су
бедра Антиопе и дечака биста,
тако се истичу крста на том стасу.
А мрком јој телу шминка дивно приста!
– И бледа светиљка покори се мрети,
из камина само светли сјај од жара,
и кад пламени уздах оданде излети,
крвљу купа тело боје ћилибара.
Превео Димитрије Јовановић
