Textual description of firstImageUrl

Шарл Бодлер | НАКИТ



Драгана беше нага, али је, знајући ме,
задржала свој звонки накит, и њено лице
ликовало је гордо, све озарено њиме,
срећно к'о што су каткад маварске робињице.

Када у игри звечи подругљиво и јасно,
тај свет што се металом и камењем прелива
усхућује ме, и ја волим бесно и страсно
ствари у којима се звук са светлошћу слива.

На дивану је тако лежала, сасвим горе,
и смешила се мило ономе ком се дала –
љубави мојој благој, дубокој као море,
што се к њој пропињала као пут свог жала.

Гледајући ме, налик на укроћеног тигра,
сањалачки је разне заузимала позе,
и невина је ова и похотљива игра
красила новом дражи јој метаморфозе;

Њезине руке, ноге, слабине и бедра,
глатки к'о науљени и лабуђе гипкоће,
ткали су испред мога погледа оштро-ведра;
а трбух њен и груди – то моје зрело воће,

Умиљатији него Анђели зла, пут мене
ближили су се да ми душу из мировања
тргну и да је смаме с кристалне оне стене
где се спустила, жељна спокојног самовања.

Бокови Антилопе и грудни кош дечака
као да неки нови цртеж споји:
струк јој је тако узан, а стегна тако јака.
Како јој дивно шминка на смеђем лицу стоји!

Кад светиљка се затим угаси, затреперивши,
једино још је камин по нашој соби сјао
и с времена на време с уздахом пропламсавши,
њену је амбра кожу крвљу обасипао.



Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста |  Мапа сајта  | W4ME™-des
Поезија Анђелка ЗаблаћанскогПоезија вековаСуштина поетикеОнлајн пoезијаМисли великана