Те се Пјесник роди у чемерну свијету,
ужаснута мати с криком псовке луде
диже к Богу пести, а не хвалу свету:
„О, што нисам вргла скорпије и змије,
но да сада дојим ово ругло своје!
О, проклета ноћ кад страст нам узаврије,
те утроба заче испаштање моје!
Кад од свију жена на ме гњев свој свали
да се мужу јадном згадим као кужна,
и кад не може у огњу да се спали
ко љубавно писмо та наказа ружна,
пренијет ћу сву мржњу, којом си ме схрво,
на проклето средство твога зла и казне,
тако добро свинут ћу то биједно дрво,
да никад не пусти пупове проказне!“
Тако јој се уста гњевом клетве пјене,
и, не схваћајући судбу оноземну,
самој себи спрема у гротлу Џехене
ломачу за злочин грешних мајки спремну.
Ипак, док невидљив анђео га штити,
несретно дијете зраке сунца пије,
и све што окуси, што узме пити,
бива срк нектара, трунак амброзије.
С вјетром игра се и с облацима прича,
опојен, са пјесмом крижним путем ходи;
мотрећи га, ведра попут шумског птића,
и Дух плаче што га у ромању води.
Сви које он воли, клоне га се, страни,
или, пакосни због његове мирноће,
надмећу се тко ће љуће да га рани,
и на њему врше испит своје злоће.
Његов крух и вино, без грижње немирне,
пепелом и слином често опогане;
лицемјерно баце оно што он дирне,
страхују да тко му у траг стопе стане.
А жена му виче по мјестима јавним:
„Кад сам доста лијепа да му занос будим,
желим бити слична краљицама давним,
урес чиста злата ко и оне жудим;
желим п’јанство мирта, тамјана и када,
мирисавих уља, паске, меса, вина,
да знам да л' ми осмијех чије срце свлада
да побожно штује драж мојих врлина!
А кад ми та игра пакосна додија,
ставит ћу му на груд крхку, снажну руку;
моји нокти, оштри, ко нокти харпија,
знат ће све до срца да му се завуку.
Као младо птиче, што плахо трепери,
тргнут ћу му срце скрлетно из прси,
од драгости, својој најмилијој звијери
бацит ћу га, с мржњом, нека се омрси!“
К небу, гдје му око види трон у свили,
Пјесник ведро диже руке у висине,
блијесак свевидног му духа увис крили,
далек свему оном што зли људи чине:
„Благословљен, Боже, што нам патњу дијелиш,
ко божански лијек за наше ниске сласти,
најбољу, најчишћу храну којом желиш
јаке спремити за подвиг светих страсти!
За Пјесника, знам да једно мјесто имаш
у пресретну кругу својих серафина,
на вјечиту гозбу да га к себи примаш,
вјечни благдан Власти, Трона и Врлина!
Знам, тек бол је права племенитост, коју
не сатире моћ земаљска ни паклена,
за мистичну круну потребно је моју
да задивим свемир сав и сва времена.
Али ни палмирско баснословно благо,
ни бисерје морско, незнани метали,
дјела ваших руку, ни камење драго,
на тој дијадеми сјајној не би сјали;
јер она тек свјетлом најчистијим зрачи,
прснулим из искре једног јасног прадна,
људско око, крај свег сјаја, уза њ значи
тек сјај огледала маглена и јадна!“
Превео Владимир Герић