Textual description of firstImageUrl

Шандор Петефи | СЛОБОДА СВЕТА



Једна ме само тишти мисао:
на душеку не скончати тек,
истиха свенути као цвет
потајно коме црв подгриза луч
што тиња ту у пустој одаји.

Не дај ми, боже, такву смрт,
не мени, само такву смрт!
Нек будем муњом ошинут, опружен бор,
из корена ког чупа буре бес;
ил` стена коју с врха планине
у провалију руши урнебес.

Кад целом ропском свету том
дојади јарам, па се успропне,
завитла, румен, жарком заставом,
а на њој свето, пламено слово то:
Слобода целог човечанства!

И то загрми од запада на исток,
и с тиранима букне бој -
о, да ту паднем – на том ограшју!
Младости моја, ту ми проспи крв;
нек трубе звук и мачева звек,
топова рик, угуше занавек.
У налету ка победи,
атови, ржући,
прејур`те ме, прегазите,
на бојишту нек остане мој крвави леш!

А сване л` дан великог погреба,
уз гласе тужне и торжествене,
под тешком сенком црних застава,
расуте кости прикупите ми
у заједнички гроб јунака свих
што падоше за твој победни стег.

      • Препевао с мађарског Вељко Петровић



Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста |  Мапа сајта  | W4ME™-des
Поезија Анђелка ЗаблаћанскогПоезија вековаСуштина поетикеОнлајн пoезијаМисли великана