Још се под прозором зелени топола,
Ал', видиш, оданде већ се зима креће?
И снег је већ пао поврх брега гола.
Још у моме срцу лето не избледе
И у њему цвате промалеће чело,
Ал' тамну ми косу прошараше седе,
Дирну моју главу зимско иње бело.
Одјуриће живот, цват ће стрти студи…
Седи ми у крило, драга, док сам с тобом!
Ти што сада главу стављаш ми на груди
Да л' ћеш ми се сутра срушити над гробом?
Ако умрем први, тело ми без жића
Да л' покрићеш пластом, рећи жалећи ме?
Да л' ћеш због љубави некога младића
Хтети да оставиш чак и моје име?
Удовичког вела кад се манеш клета,
Ко црни га барјак над гроб мој задени,
Доћи ћу по њега из подземног света
Усред тамне ноћи и узет га к мени,
Да сушим њиме сузе што ми кану,
Јер ме заборави, лако и без боли,
И да њим завија на свом срцу рану
Онај што те ту, и сад, вечно воли!
