кад сред сумрака, снатрећи,
вечерње звезде лепих ти очију,
дивећи се, моје гледају очи,
као да их сад виде први пут...
Те звезде,
чији је сваки зрак
по један поток љубави,
који тече ка мору душе моје
како да те назовем?
Како да те назовем,
кад ми добациш поглед свој,
тај питоми голуб,
чије је свако перо
по једна маслинова грана мира
и чији је додир тако добар!
Зато што је мекши од свиле
и од јастука у колевци
како да те назовем?
Како да те назовем,
кад засвираш својим гласом.
Те гласове да чују
сува стабла усред зиме
пролистала би поново зелена
мислећи, то је већ пролеће,
давно очекивани њихов спасилац,
а славуј пева:
како да те назовем?
Како да те назовем
кад ми усне додирну
твојих усана пламени рубин – камен,
кад у ватри пољупца стопе се наше душе,
као у зору дан и ноћ,
а свет нестане пред нама,
нестаје за мене време
и сва твоја тајанствена блаженства
вечност расипа по мени –
како да те назовем?
Како да те назовем,
слатка мајко моје среће,
вилинска девојко
визије која се дотиче неба,
најсмелије моје наде
застиђујеш својом стварношћу,
моје душе једино
благо вредније од целога света,
слатка, моја лепа, млада супруго,
како да те назовем?
