У овај језерски хлад,
Време за милост не хаје,
Већ две године је од тад.
Поподне, сећам се, рише
Смешак јесенског дана,
Док ћув питоми њише
Златне одоре грана.
Као и сада, у језеру
Небо се купало ведро
Док занесени чун
Њихаше вода штедро.
Још тада све ово миље
Снатрио сам веће,
Пољуба изобиље
Што ми на усне слеће.
Две године и време
Однесе много тог,
Не тужим, није ми бреме
Јер добих од њега залог.
Тебе сам тада упознао,
Ђердану мојих нада,
За коју одмах бих дао
Све што сам им'о до тада.
Останимо још мало овде,
Где тако патих ономад,
Све док не нађох звезде
Те наш благости склад!
