Од сада живећеш, моја најмилија,
Привијена уз свог срећног мужа
Коме миље твоје срце пружа;
Упознаћеш драгости далеке
У румени нове зоре неке,
Дубраве Ердеља, самотнице,
Подастреће пред нас своје лице.
Усуду верни смо и ти и ја,
Једини друг нам је природа,
Вековечно дивотно јестество,
Заноса и дивљења нам место.
Има ли друга бољег, кажи,
Што никад га не ухватих у лажи,
Што сенку с душе болне скида,
Не наноси ране већ их вида.
Живећемо изван сваких мука,
И неће нас таћи светска бука,
Само ромор налик брују мора,
Одјек неких далеких раздора,
Немоћан да растера нам снове
Док нас уљуљкује у заносе нове.
Тамо те водим, једини мој цвете,
Самоћа и пустош где нису уклете,
Не би ли речи за те измишљене,
Жено моја мила, грунуле из мене!
