допола већ га ишчитах, понесен.
Голубјим крилом на гробљанској плочи
видим те, као у сну си донесен.
Пропуштености живот нам обоје.
Хтедох да лице твоје опет спазим.
Војник. Па песник. Напокон, обоје.
Војник је пао на песничкој стази.
Свако на своју страну. Ал свет већи
међ нама, брате, оста неизречен.
Једну ствар само требало је рећи:
“Победа”. Али, губитак је стечен.
Ти оде ватри, у загрљај њен
на Вими Реxу – од коже ти јачи.
Рат је за тебе сада завршен,
за мене – траје, ал на други начин.
Завршен, можда, али ти знаш само
за слепи јуриш душмана на Рајни:
како ти рећи шта се збило тамо,
утешити те, речима покајним?
