У пољима се моја прошлост сва губи. Али,
док гледам груде земље под покривачем нежним,
са вечном снагом траје оно за чиме жалим.
Сад моје, ове шуме некад су туђе биле.
Већ су се животиње по брлозима скриле,
а мене су, засталог, несвесног окружења,
самоће вековечне, у мислима, опиле.
Али самоћа, ваљда јер нема свог почетка,
пустошнија од ере моје и мојег претка,
под ћилимима белим тог девичанског снега,
не открива ми ништа сем свеопштег свршетка.
И не плаши ме простор овај пуст и безместан,
ја сам, између звезда безљуђа страшног свестан,
али у себи самом, из дома родног понех
свој страх од унутарњег, у мени пустог места.
