Далеко у селу он живи, сам;
да овде дремам неће ни знати,
док шумом снежни промичу сати.
Мој коњић своје чуђење скрива
што ту смо стали, без створа живâ,
између шуме и воде смрзле,
најцрње ноћи године мрзле.
Да прапорцима зазвони, хита,
да није грешка, као да пита.
И док у ноћи прапорци брује,
на поветарцу пахуље хује.
Шума је дивна, дубока, хладна,
ал' обећаног душа је гладна:
да пређе цео пут пре уснућа,
да пређе цео пут пре уснућа.
• Препевала Данијела Марковић