и кишни дани, сви у голој води,
лепи су како дан баш бити уме;
она увеле, наге воли шуме
и разлоканим пашњацима ходи.
Њена ме љупкост задржати неће,
док прича, ја се сав уморим нагло.
Срећна је јер пук птица на југ креће,
срећна је због тог сивила без среће
на фону сребра с изронилом маглом.
Самотна стабла, листови опали,
усахла земља, небо тешко, ташто,
лепоту она стварно види, али
мисли да ја не видим, па се шали,
задиркује ме, пецка, ко зна зашто.
Ја не од јуче научих, уз пој,
да волим дане новембарске пре но
напада пршић врх тла, слој по слој,
ал то је залуд поверити њој
и боље стоји у похвали њеној.
