слатко, како је најбоље, по мраку;
и једном, мени беше исувише;
живео сам у зраку
посвећења у слатке ствари среће
минуле – да ли то маска утону
скривеног грозда у јаро пролеће,
низ брежић, у сутону?
Несвестице сам имао и бол,
с мирисом меда полеглог на травку
док је скупљао непознати дол
капи росе на зглавку.
Жудих чистоту и мекоту, али
она би тврђа а ја врло млад,
петељка руже не хте да пожали,
убадала ме тад.
Нема радости већ ко да је замор
мешан с горчином која нам се нуди,
само тај умор, и кривица само;
за мрљом жудим
од суза, после свега што се збило.
Жудим љубави моћну неизмерност,
сладак и горак терет као крило
и разгорену верност.
А кад сам грч, и страх, и горко плачем,
ја не знам шта ћу с рукама од беса,
само дланове забијам што јаче
у траве и у песак,
јер рана није доста, не то хоћу:
дуго сам с овим теретом и тмином
да не осетим земљу ко тешкоћу
читавом својом дужином.
