Textual description of firstImageUrl

Роберт Фрост | КА НАСИПУ



Љубав такоше усне, и упише
слатко, како је најбоље, по мраку;
и једном, мени беше исувише;
живео сам у зраку

посвећења у слатке ствари среће
минуле – да ли то маска утону
скривеног грозда у јаро пролеће,
низ брежић, у сутону?

Несвестице сам имао и бол,
с мирисом меда полеглог на травку
док је скупљао непознати дол
капи росе на зглавку.

Жудих чистоту и мекоту, али
она би тврђа а ја врло млад,
петељка руже не хте да пожали,
убадала ме тад.

Нема радости већ ко да је замор
мешан с горчином која нам се нуди,
само тај умор, и кривица само;
за мрљом жудим

од суза, после свега што се збило.
Жудим љубави моћну неизмерност,
сладак и горак терет као крило
и разгорену верност.

А кад сам грч, и страх, и горко плачем,
ја не знам шта ћу с рукама од беса,
само дланове забијам што јаче
у траве и у песак,

јер рана није доста, не то хоћу:
дуго сам с овим теретом и тмином
да не осетим земљу ко тешкоћу
читавом својом дужином.



Back to Top
Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста |  Мапа сајта  | W4ME™-des
Поезија Анђелка ЗаблаћанскогПоезија вековаСуштина поетикеОнлајн пoезијаМисли великана