Textual description of firstImageUrl

Ристо Тошовић | МОРЕ НЕУТЕШНО И САМО



Сиђи низ ово обамрло камење.
Сиђи, притајеног даха, до овог случајног борја.
Сиђи неутешна,
нека те само мртви шум твог тела прати.
Сиђи по моме трагу,
откриће ти га спокојна тишина
и лепет ноћних птица
одбеглих са далеких неких потонулих лађа.

Сиђи,
и не стој нежним својим стопалима на оштре литице
јер ће те крик мој одати,
и не нагињи се над тим мрачним понорима
јер ће те поглед мој поколебати.

О, сиђи, тиша од моје тишине,
с једним болом чуђења
на запањеној пучини твојих очију,
са препелиштем успомена у срцу
сиђи
и положи руку на неуслишени пепео
ветрови помамни да га не развеју.

О, сиђи низ ово обамрло камење
ходом тишим од тог узалудног пауковог ткања
по чемпресовом лишћу,
сиђи до ових лепота заборављених векова
што су се пред умором мојих ногу
скаменили у питања.

Сиђи,
и проспи свој последњи осмех
к'о семе благотворних суза
по овом сивом камењу
за одбеглим уплашеним чиопама.
Сиђи по моме трагу,
откриће ти га ненадни талас
и глас
пробуђене вечности
под твојим стопама.

Сиђи низ ово обамрло камење.
Сиђи као сенка,
као притајена веверица низ крхке гране ноћи.
Сиђи најтиша и најгласнија
као нестварни зов твога смеха
у мојој самоћи,
сиђи као утеха месечине на ово лишће умрло,
на овај сан, на овај шапат сухих усана.
Сиђи до ове заборављене луке
јер овде је све привидно мирно,
привидно мирно као и ја,
као и ова ноћ саткана од свих ноћи,
као и ово море притајено у све гласове и звуке,
као и ова месечина од сна и тебе нестварнија.

Сиђи, и не бој се да ће ти моје руке,
та два увек загонетна питања,
задрхтати у немиру твоје косе,
и не бој се да ће ти мој осмех пасти
пред зачуђене ноге
као смрзнути голуб без поруке.

Сиђи, јер у овим тренуцима је вечност,
баш у овим
што сад истичу из мог крвотока
тихо и једноставно
као да ће се поново вратити у мене
и теби
као извори из утробе земље
што се поново у њу враћају.

Сиђи низ ово обамрло камење.
Мене ћеш наћи
у сенци дивних осамљених борова,
са осмехом тужне месечине у очима.
Сиђи, моје ће те руке дочекати
у овом камењу вечности,
у овим чемпресима суза,
у овим маслинама привиђења
с мирисом младог босиока
и прастарих наших дуња.

Сиђи,
море је неутешно и само.



Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста |  Мапа сајта  | W4ME™-des
Поезија Анђелка ЗаблаћанскогПоезија вековаСуштина поетикеОнлајн пoезијаМисли великана