Зора тичијих крила.
Клисурама и кланцима небеским
Ори се буђења крик,
Крик сунца васељенског,
Глас буђења Јагњета Пламеног.
Од гласа његова оглувеше брда,
И непомично камење поста...
Види се још само небопад,
Тих и тих небопад.
Са руном од светлих муња
И зеницом од грома веселог
Јури пламено Јагње,
Хуји Звер-Сунце.
Његов огромни поглед улива оштру ми смелост
Да му тепам, да тетошим:
Јагње, о моје Јагње Пламено,
Паси ми цвеће, Цвеће Ледено.
И прокључа у мени челик јасности,
Челик храбрости сунчане:
Сунце!
Крикни!
Заблистај гласом пламеним
Под небом и над небом,
Проломи дахом кликтавим
Подамном, надамном!
О, зоро, оштра и хитра,
О, зоро,
О, зоро тичијих крила,
О, зоро, Тицо Ватрена!
Ево ми трешти чело од весеља!
Говорим: то мапу везем тела свог.
У тело моје жив је закопан звер –
То он ове речи везе.
У тело моје жив је закопан дух –
То он ову песму пева.
Сунце!
