Земљо моја, колико сам везан
За те крвљу, осећајем голим.
Жиг твој дубок, у ме је урезан.
Браћа моја што тамо осташе,
Причују се некад уху лудом,
Сањам траве и пропланке наше
И видим те обасјану чудом.
Земљо моја, тешка мученице,
Рано жива, уцвељени роде,
Мисо на те: скамени се лице,
Сетим те се: и сва радост оде.
