Изнад суморне пустиње и полуделог мора,
Шуми пустош и вал о вал у ушима треска.
Трепере, блистају звезде и изнад наших гора.
То исто небо и над мојим завичајем виси,
То исто небо гледају безбројна моја браћа.
Зар заиста вечерњача ова и над мојом домовином виси?
И поглед се мог брата са ње мени враћа?
Кроз решетке гледају студених тамница,
Други кроз снежно грање слободних шума.
Снови путују звезданим колима, путују без граница,
Срца трепере од тајних таласа, завичај ми не силази с ума.
Мичи се, звездо, са мога малог прозора,
Сиђи у моје снове, осветли провалије мрака,
Где коло се крваво вије све док не цикне зора,
И док не истрчи сунце са ветром свежега зрака.
