Textual description of firstImageUrl

Ристо Ратковић | ЛИМ



Глухо је доба ноћи, и мртвих гласова пуна пустиња нема,
Мећава од звезда веје, простро се бесконачни песак,
А мени се приказују воде, кладенци бистри, без вена,
Потоци, реке, и заборављам на свој живот тежак.

Ређају се воде у којима сам прао уморно тело,
Ређају обале, ливаде и заиграни таласи,
Вирови страшни, над којима су сенке читале ми опело.
Ређају се воде у сећању, жубор њихов и други водени гласи.

Ову јадну кожу у коју је крв моја обучена
Купао је Атлантски Океан, купало Средоземно Море,
Снежне швајцарске реке, Волга и Сава намучена
- Као твоји, родни Лиме, ничији таласи мило ми не жуборе.

Тако присно, својски, о мог детињства реко,
Ниједна вода није ме као ти миловала.
Тепајући ти, знаш ли, пливао те уздуж и попреко,
И махнит био, а ти си ме родбински жаловала.

О, брзаци твоји, тавници и коловрати,
Плићаци где сам се исцељујуће излежаво.
Реко детињства, бар један такав дан ми поврати,
Кад сам кроз шапат твоју музику природе дознаво.

Хоћу ли те загрлити још једанпут барем,
Гледати са траве сенки около тебе харем,
Хоћу ли чути са твојих обала клик друга и брата,
Хоће ли ишта моје около тебе остати после овога рата...



Back to Top
Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста |  Мапа сајта  | W4ME™-des
Поезија Анђелка ЗаблаћанскогПоезија вековаСуштина поетикеОнлајн пoезијаМисли великана