И још са врата очи затвара,
Од очију својих затвара врата
Да не би гледао.
Леже у прње
И не зна с које је стране прозор.
Он је качкетом затворио његово велико око.
Миран лежи у почетку.
Све до гласа, гласа из ормана.
Да ли спава?
О, да му је напоље изаћи!
За један крик сунца живот би дао,
Устаје,
А напољу месечина
Разастире своје зелено рубље.
Око његове постеље шета велика буба,
Носи упаљен фењер, велик као напрстак.
Он чује неку посмртну песму тиху,
Неко лежи тихо у његовом орману.
Он бежи из собе
Али не може сасвим да изађе:
Зар не иде цела чета буба и носе нечији глас,
Глас из ормана,
Глас његовог детета,
Које није имао пара да сахрани.
Јуче је тек посао добио,
Први пут овога лета.
Од власти није смео у соби да га закопа;
Држи га мртво у орману двадесет два дана.
Он воли цвеће.
Кад је у соби много кринова мирише на леш,
У његовој соби цветају кринови,
Цветају у његовом телу,
У зидовима,у постељи, у орману.
Отвара прозоре да се не угуши од цвећа.
Шетао би али не сме по авлији да шета.
Станарину платио није.
И газда би рекао да зидар несто смишља,
Да нешто опасно у глави својој зида.
О,како да се с прага врати?
Да је тица,па да има крила.
Да побегне од свега овога овде.
Од прага на коме кукаван седи а не сме да кука,
Од прња својих које ноћу постају живе
И разговарају са њим гласом фараонских мумија.
Напољу веје зелена месечина,
И завија на небу месец као у мећави вук.
А њега зове дете из ормана:
Брине се, јадно, да он не спава,
Да може сутра да ради, јела да донесе.
О, никад му бомбона није купио.
Једанпут га питало тужно:
Тата, шта је то чоколада?
Свиће голубије сиво.
Зидар се из прња извлачи измрцварен.
Осећа као неки траг снова у соби,
Разбарушен ваздух.
Уми се и оде.
Зида се нечија велика кућа.
Неограђени мостови од даске
Лебде над провалијама,
Угибају се под корацима носача
Крваво шаљиви мостови.
Сва се пећина угиба и љуља се од људи,
Додаје се и носи и пружа и прска и куца.
Куцају у њој и над њом куцају чекићи,
Пење се кућа у вис, мермерна лепотица.
У њеном подножју зидари једу нешто на брзу руку,
Телу своме нови погон дају,
Да пропну кућу још на један спрат.
У недовршеним грађевинама
Мирис је рада чист као са леда.
Стотину врата још немају врата,
Стотину отворених соба једна другу гледа.
Промаја промају сече,
Укрштају се погледи празних просторија.
Узбуђен тиме зидар понекад запевуши;
Рузмарине мој зелени,
Мој прозоре окићени.
Догорева дан.
Догорева зидарев кратки сан.
Са тога истог прозора
Неко ће пљунути на његову сенку,
Кад се буде вукао плочником
Поред завршене зграде.
Кад буде звиждукао песму јефтине ракије;
Ал сам се најадио јада!
Или беспослен зурио у камен од камена,
Од камена њему ни камена.
Догорева дан
И сунце купи своје прње да спава.
Зидар иде у прње своје очајно познате,
Поред ормана са мртвим дететом да спава.
Поноћ.
Виси као бакарни казан.
Месец.
Пуста ноћ и празан месец изнад града.
Ноћ у хапсанама
Дебели високи зидови,
Густе гвоздене решетке,
Небо од бетона.
Виси електрично јаје,
У сијалици гори неизлежено пиле,
Падају стенице са ниског и тврдог неба
По коси
По очима.
Зидарево се лице смеши:
Ослобођен је детета и стана.
Шкрипе старе даске и шкрипе дечије кости:
Ипак се орман отвара.
Скакуће бледо дете,
Говори мртво дете:
"Оче, буди храбар."
Гори мало електрично јаје.
На лице пала тама.
Као испод коже пређе по лицу сенка:
Грчи се вилица
И побуњено стеже пест човека.
