Мајко, ако у очевом гуњунађеш још мало љубави за себе
заборави све што је ружно
и мисли на топлину ријечи
којом бијаше обдарена
њежност једне храпаве сељачке душе.
Кад прољеће запјева у фрулама пастира,
кад пашњак процвјета пјесмом дјевојака,
кад пропупа шљивик росом успомена,
не тужи, мајко, за стадима бијелим,
моја пјесма код њих ситну пјесму везе.
Мајчице драга, мисли на шумарке,
у њима су листале твоје зоре,
али не тугуј никад за марамом дјевојке,
јер тешки су, тешки, мајко, бисери суза.
(Aприл 1955)
