Докле год око види,
ђикале су горостасне травке.
Дању се чула грмљавина
шевиног цвркута.
Попци су, скривени у шумама трава,
пјевали о сребрним изворима,
о златном дану
који нигда не почиње
и никад се не завршава.
У овој ливади
један мали мрав
попио је капљицу росе
са цвијета јагорчевине
и ноге му се у путеве претвориле
јер било је то пиће чудотворно.
Мравињак је постао малена остава
у коју не може стати
једро зрње радости.
Ливада се стерала
тамо од глога до орашја.
Мрав је,снажан и набујао од љубави,
кренуо у свијет
да тражи Сунчану Земљу
постојбину свитања,
земљу грађену сунчаним нитима
с капијом од свјетлости
коју може отворити
само рука-вољеница.
Кренуо је да тражи Бијелу Лептирицу
с крилима од јутра
с очима од љепоте
коју вјечно жудимо
а која никад не слијеће
на наше мале дланове.
Кажу да мрав и дан-данас путује.
Још само седам гора
и седам ријека...
А онда Сунчана Земља
И Бијела Лептирица
Да ли ће стићи?
