По добром чврстом чокоћу.
Гле, бдим,
Зрим као тешко грожђе ноћу,
Хај! Хај! Па тешку бербу чекам.
И хоћу за ноћима зелену зору,
Па потом за брдима гору,
И опет за ноћима виноградску зору
Сним.
И тако увек даље.
Жудње ми чуче обалама ко вредне праље,
Кад се из села небу диже високи танки дим;
Док се очима зеленим, чудни херувим црни,
На планинама спим, са очима дубоко злим.
Али шта сним,
Шта сним?
Кад знам: Пођи, пођи, па сврни!
И тако стално даље:
Пођи, пођи, соколе, па сврни!
Кроз вечери, гле, целе, и све ноћу, и све ноћу, и све даље...
А сним, а сним, а сним;
Па мним:
Ко црно грожђе да зрим,
Да ме покрива плава магла по чокоћу,
Да носим у себи ситост, плодност, све врење,
Све жуте кише јесење,
Ко тешко грожђе ноћу;
Ја бдим, сним,
Ко тешко грожђе ноћу.
Или као херувим да само по планинама спим
У очајању,
И да ширим руке дању
Једној берби и једном обећању:
Где све бива и све може да ја хоћу,
Ко пуно грожђе ноћу.
