Textual description of firstImageUrl

Растко Петровић | ИЗАЂОХ ИЗ СНА




Изађох из сна јер као да су ме звали...
Не, то само кроз ноћ у хуку одлазе ждрали
Само пусте звезде и неке страхотне пруге
Само час по час без њих, само ноћ силне туге
Не лудуј, зашто би кроз ноћи тебе звали.

Ти што пођоше у ноћ ко ови ждрали
У таму у којој онај што гине ћути
Погледај ту тамну јесен, то лишће за које знам да жути
Не, не, они те више нису звали
Најпре су живели у смеху a онда су пали
Мукло као да су мрзели себе.

Не, ма где да си пошао они не би желели тебе,
Ти што падоше мукло као да су мрзели себе.

Па ипак ја вас здравим, драги ждрали у лету,
У ноћи туге ваши гласови радосно брује
Неком непојмљивом милином они кроз мене струје
Као гласови којих ваљда више нема у свету
Као да цела моја соба и ја од гласова њиних још брујим.



Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста |  Мапа сајта  | W4ME™-des
Поезија Анђелка ЗаблаћанскогПоезија вековаСуштина поетикеОнлајн пoезијаМисли великана