Textual description of firstImageUrl

Ранко Младеновић | ВЕЛМОШКА МОЛИТВА



Земљо моја,
земљо страсних и болних хероја!

У теби нам стезали сурово
страсти наше
са седам колана!
У теби нам расли свати млади
да их дамо
смрти на венчање!
У теби нам од копаља дугих
седам лета
градили носила!

О, ти наша огњена урвино!
Сакри претке
у гробу дубоко,
да кроз кости трава не проникне;
да ти никад,
мајко, никад више,
не пропада језик кроз вилице;
нити да ти,
мајко, икад више
висе змије о белим дојкама!

Земљо моја,
Земљо страсних и болних хероја!

Куло наша од девет тавана,
И разбоју
Са златним чекрком:
Расточимо гвоздене вериге
И убијмо
змије оседлане,
да не расте у висину трње,
да се више
састат' не можемо!…

Раставимо браве од звекира
с твојих седам
овенчаних двери!
Пронесимо кроз њих главе неме,
што још висе
на кобноме кољу,
као кобне бројанице црне
у рукама безочнога бога!

Пресецимо на две и три поле
над дверима
два црна анђела,
што литије наше клетвом кропе,
да не знамо
на коме је царство!…
Од костију садељимо копља,
страшна копља
уљем намазана,
да гробове с њима прободемо!

О, а тад ће на небу без боја:
Месец три пут од страха да скочи!
Земљо моја,
земљо страсних и болних хероја!…



Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста |  Мапа сајта  | W4ME™-des
Поезија Анђелка ЗаблаћанскогПоезија вековаСуштина поетикеОнлајн пoезијаМисли великана