Textual description of firstImageUrl

Ранко Младеновић | ЛИРСКИ КАПРИС



Опио ме је слатки блуд жица,
И кикот птица
Што месечину крилима драже.
Мелодије ме безумне траже
Да кроз ноћ тамну
Опет обнаже
Сву своју лепу вечност бесрамну!
О, у бујици буновне среће
Ја своје вене
Претварам у цвеће!
И целе ноћи сан свој један трубим
Кроз простор и време,
И свест губим
На усницама визије неме...
Гле: месец виси врх мојих снова
Као лобања
Свију звукова.
И док он лебди изнад видика
Ја у заносу, пуноме крика,
Поклањам тајно ваздуху уши,
И ветру чело...
А затим смело,
Док се у мени сав свемир руши,
И кроз ноћ тамну
Док још осећам вечност бесрамну –
Ја опкорачавам
Месец ко вазу:
И расецам своју екстазу!

      Из књиге Одабрана дела, Просвета, Ниш



Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста |  Мапа сајта  | W4ME™-des
Поезија Анђелка ЗаблаћанскогПоезија вековаСуштина поетикеОнлајн пoезијаМисли великана