у леји једва дише позно цвеће.
Ко није богат сада, кад лето мре,
тај никада себе сачекати неће.
Ко сада сав не дрхти као прут
од преобиља слика која буја
и прониче у сваки душин кут,
чекајући ноћ да тмином залелуја —
тај је, као старац, прешао свој пут.
Тога ниједан сада не греје пламен,
лаже га све на јави и у сну;
па и ти, Боже – Ти што га као камен,
из дана у дан вучеш према дну.
