крај неког да бдим хтео бих ја.
Тебе да мазим, уљуљкавам,
да те пратим у сан и из сна.
Хоћу у кући тек ја да знам:
кад ноћ је хладна или сва зла.
Да се слушању потпуно дам,
слушању тебе, света и тла.
Дозиве кроз ноћ док шаље сат,
време се провиди баш до дна.
Још: доле неког незнанца бат,
и лавеж незнаног, туђег пса.
Затим – тишина! Очи бих тад
широко простр'о врх твог сна,
да нежно те држе, и пусте кад
у мраку се покрене било шта.
