Како то беше исто:
удисати мирис расцвалих липа,
слушати тишину парка –
па тада наједном подићи очи,
погледом се срести
и чудити се све до осмеха.
У том осмеху
беше успомена на једног зеца
што је до малопре скакутао по трави;
то детињство осмеха беше –
већ га озбиљније косну кретање лабуда,
кога смо видели потом како на два дела
вечери неме рибњак полови.
А крошње –
својим рубовима према чистом,
слободном, већ сасвим будућем ноћном небу,
оцрташе руб осмеху овом
према усхићеној будућности на лицу.
