као да шире корито му бива –
свака се слика све више открива,
сваки ми предмет све присније звучи,
и моје се биће с безименим слива:
па сваким чулом, проникнув из грања,
небом олујним као птица сања,
и душом, што лелуја као да сва
на црним стоји рибама, урања
у прекинути дан језерског дна.
