Ко далеке баште на небу да вену;
Оно паде ал' се падању опире.
У ноћима земља пада и понире
Са далеких звезда у крило празнине.
И ми сви падамо... стално неизбежно.
Пада ова рука... Тако је са свима.
Ипак Један ова сва падања прима
На рукама својим бесконачно нежно.
•Превео Трифун Ђукић
