пробуди се, страшна, усред крхких здања,
очњаци кржљају, густа снага вене,
потпаљена чаме крила некадања.
Час је, дакле, у ком походе нас звери
(чујем древни топот на добошу ноћи)
па кад најзад падну и последње двери,
у то свето јутро о да ли ћу моћи,
го у освојеном завичају, стати
усред зверињака као усред себе,
сличан Оном Првом (да ме чују влати)
рећи вину: вино, тихо хлебу: хлебе.
