Latinica     Ћирилица

Textual description of firstImageUrl

Рајко Петров Ного | ДОК ПАХУЉЕ ЛЕТЕ



Све чешће бива тако у мени нема мене
И празан бунар тела одјекује ми туђе
Ја шапнем своје име а оно у ме блене
Не познаје ме ваљда па неће ни да уђе.

У тај брисани простор где ме све чешће лиже
Бели језичак смрти нежно ко своје дете
Само ти буји паји земљици све си ближе
И густој успаванци на изворима лете.

Само ти спавај синак - и тако све се љуља
На танком зраку свести у снегу задње зиме
Дубоко ко у гробу Мраз ти венчиће плете

Прирасти за колевку у уши наспи уља
Пуст ветар заборава избрисаће нам име
Труне крстача века док пахуље лете.


Претходно Следеће

"Најлепша поезија је тренутак кад ниси свестан песме." то вам нуди Поезија суштине са близу 4.000 песама познатих и мање познатих светских и наших песника.

Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За свако јавно публиковање обавезни сте да наведете извор преузетог текста |  Архива овог сајта