Textual description of firstImageUrl

Рајко Петров Ного | ДОК ПАХУЉЕ ЛЕТЕ



Све чешће бива тако у мени нема мене
И празан бунар тела одјекује ми туђе
Ја шапнем своје име а оно у ме блене
Не познаје ме ваљда па неће ни да уђе.

У тај брисани простор где ме све чешће лиже
Бели језичак смрти нежно ко своје дете
Само ти буји паји земљици све си ближе
И густој успаванци на изворима лете.

Само ти спавај синак - и тако све се љуља
На танком зраку свести у снегу задње зиме
Дубоко ко у гробу Мраз ти венчиће плете

Прирасти за колевку у уши наспи уља
Пуст ветар заборава избрисаће нам име
Труне крстача века док пахуље лете.



Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста |  Мапа сајта  | W4ME™-des
Поезија Анђелка ЗаблаћанскогПоезија вековаСуштина поетикеОнлајн пoезијаМисли великана