И празан бунар тела одјекује ми туђе
Ја шапнем своје име а оно у ме блене
Не познаје ме ваљда па неће ни да уђе.
У тај брисани простор где ме све чешће лиже
Бели језичак смрти нежно ко своје дете
Само ти буји паји земљици све си ближе
И густој успаванци на изворима лете.
Само ти спавај синак – и тако све се љуља
На танком зраку свести у снегу задње зиме
Дубоко ко у гробу Мраз ти венчиће плете
Прирасти за колевку у уши наспи уља
Пуст ветар заборава избрисаће нам име
Труне крстача века док пахуље лете.
