Тамом гробном леже ми на длану.
Болестан сам много, много:
Једину звезду у овој пустињи
Видим своју рану.
Притисла ме стидна жалост
Ко оловна плоча
Нигде један ведар дан.
Сломила ме тужна малаксалост
На љубав, живот и сан.
Да ми је само у родни крај да одем што пре
И умрем тамо
Заборављајући све.
Па кад ме пут гробља понесу волујска кола
Као некад у младости
Нада мном да заплачу од истинског бола
Беле брезе тужне од старости.
То су задњи снови у ноћима шумним ко јавори
сињи
Отворени као ране
Које у овој пустињи
Гнојем капљу на протекле дане.
