И због чега дођох овамо?
Вазда је човек на свету сам.
Као у крају древних рушевина
Детињство ми блиста као храм.
Но и оно ме данас вређа,
Када се ничему не надам бољем
Упртио сам ђавола на леђа,
с којим се непрестано кољем.
Тешко сам се уморио од живота
И клонуо од неке патње изненадне
Као сунцокрет иза плота.
Али свака ноћ која падне
Из незнаних даљина,
Засветли на мојим длановима
Као лице харлекина.
И сумње ме тад омаме као грех,
Те поверујем да је на свету и највећа збиља
Само један презриви смех.
