Textual description of firstImageUrl

Раде Драинац‎ | ЈЕСЕН



Хтео бих све да кажем као да се растајем са светом:
Мрзео сам оца, волео мајку, љубио једну удату жену,
Предајем срце зреломе сунцокрету
Што у тамној ноћи губи своју сену.

Са моје станице скоро ће да крене воз;
На овој земљи, одиста има много шарених чуда,
Варљивих профета, лажних песника, проданих душа.
Ухода и луда:
Често и најокорелији грешник зажели да склопи очи
Под земљом и травом.

Ја нисам мудрац са истока: још мање су моје речи нове:
— Певам као што пашчад лају…

Не узмите за зло ове речи:
И сам сам живот учинио лепшим него што је био,
Мене би могао само куршум за зликовца да излечи,
Толико сам се на земљи разоткрио.

Толико!
А већ ако би ми судбина једном била милостива,
Па кад зажели да скине моје животне скеле,
Нек умрем у један сутон кад јесен, иначе досадна
И сива,
Личи на печено теле.



Back to Top
Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста |  Мапа сајта  | W4ME™-des