чезну кроз јутарњу плавкасту даљину,
a заморене страсти твог сочног тела
с доласком сунца журе да умину.
Један лист, спарушен, сав у златној боји
с јесењем пада поред ногу, твоји’.
Мема, куд ћеш рано кроз јутарњу росу,
кроз мирисе тешке покошена сена?!
Остани, још, мало, сву ћеш златну косу
искидат по грању, бићеш натопљена
руменилом јутра кo мак морем жита –
и ко дивља рада заморна и снена
у дну шуме, скрита.
Остани, још, мало, снага јоште жуди –
ујед твојих зуба – чудно сладотворан!
Још у ритму, страсном, дрхте твоје усне –
Мема, остани, ја нисам уморан!
