И трагам за њом по угловима куће –
А ње нигде нема
Кућа је моја мала и што једном оде,
То не налазим више.
Али велика је – безмерно велика кућа твоја, боже,
И ја сам, њу тражећи, на твоја дошао врата!
Стојим под златним сводом вечерњег неба
И ка твом лицу смерно подижем поглед свој.
Дођох на ивицу вечности
У којој ништа не ишчезава:
Ни нада,
Ни срећа,
Ни слика мог лика
Који сам кроз сузе гледао.
О, нек' зарони мој празни живот у – океан
Утопи га у његову дубину!
И дај ми – још једном да у свемиру осетим
Слатки додир изгубљенога.
Превео Давид С. Пијаде
