корачаш тихим кораком, нем као ноћ,
и мимоилазиш стражу.
Данас је јутро затворило очи, и не хаје
за ужурбану вику гласне кошаве;
преко увек будног плавог неба
превучен је густ вео.
У шумама су умукле песме,
а на свакој кући врата су затворена.
Ти си усамљени путник пустим улицама,
О, мој једини пријатељу, најмилији,
на кући је мојој капија отворена
не мимоиђи је као сан.
Пријатељу, јеси ли напољу у бурној ноћи
на свом љубавном путу?
Небо стење као неко ко очајава.
Ноћас ми не долази сан.
Непрестано отварам капију
и гледам у мрак, пријатељу мој!
Не могу ништа да познам пред собом;
питам се где је пут твој?
На којој тамној обали црне реке,
на којој далекој ивици хучне шуме,
кроз који варљиви понор сенки
тражиш свој пут ка мени, мој пријатељу !
У првом освиту чух шапат;
требало је да одједримо ти и ја,
и нико други на свету није смео знати
о том путовању нашем без краја и циља.
На том бескрајном океану,
поред твог пажљивог осмеха
песме су моје набујале у мелодије
слободне као вали,
слободне од свих стега речи.
Зар још није време ? Зар још има посла?
Гле, вече се нагло над обалом,
и при светлости која издише
птице се морске враћају гнездима својим у лету.
Ко зна када ће се одрешити ланац
и када ће се чун,
као последњи одсев залазећег сунца,
изгубити у ноћи.
Превео Давид С. Пијаде