Textual description of firstImageUrl

Рабиндранат Тагоре | ГРАДИНАР 4

Ах, зашто саградише дом мој на улици
према тргу?
Они пристају са својим натовареним
баркама код мојих дрвета.
Долазе и одлазе и путују како им драго.
Ја седим и гледам, а живот ми измиче.
Отерати их не могу. И тако ми дани пролазе.

Ноћу и дању одјекују њихови кораци пред
мојим вратима.
Узалуд вичем: "Не познаајем вас."
У једнима осећају познанике моји прсти,
у другима моје ноздрве; чини ми се да их
крв у мојим жилама познаје, а многи су
опет познати сновима мојим.
Не могу да их отерам. Вичем их и говорим:
"Нека уђе у дом мој коме је год драго. Да, уђите!"

У зору одјекују звона на храму.
Они долазе са котарицама у рукама.
Ноге су им румене као руже. Рана
светлост сутона почива на лицима
њиховим.
Да их отерам не могу. Вичем их и говорим:
"Уђите у врт мој да берете цвеће. Ходите!"

У подне одјекује гоч на дворској капији.
Не знам зашто они остављају свој посао и
застају поред моје ограде.
Цвеће им је у коси бледо и увело. Звуци у
фрулама њиховим дрхте.
Отерати их не могу. Вичем их и говорим:
"У сенци мојих дрвета свеже је.
Дођите пријатељи!"

Ноћу у шумама зричу зрикавци.
Ко је то што прилази лагано мојим вратима
и тихо куца?
Једва разазнајем лице, не чује се глас,
тишина неба покрива све.
Отерати свог немог госта не могу.
Гледам му лице кроз мрак, и сати
сневања нижу се пред мојим очима.



Back to Top
Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста | Copyright W4ME™-des