Из мрачних дубина извукох ствари чудноватога
изгледа и ретке лепоте ‒ једне су личиле на осмехе,
једне су сјале као сузе, а једне су биле румене као
образи у невесте.
Када се вратих дома са бременом свога дана,
сеђаше моја драга у врту и кидаше лено листиће
некога цвета.
Оклевао сам неко време, и онда јој положих пред
ноге све што улових, па чеках мирно.
Поглед јој паде на то, и она рече "Какве су ово
чудновате ствари? Не знам чему могу да користе".
Ја приклоних стидљиво главу, па помислих: "За
све то се нисам борио, нити сам купио на тргу; то
није прави дар за њу".
И онда стадох да бацам целу боговетну ноћ једно
по једно на улицу.
У зору дођоше путници, покупише све и понесоше у
туђе земље.
Превео Давид С. Пијаде
