Textual description of firstImageUrl

Светислав Стефановић | ПОТОМАК



Ја сам потомак тих бунтовних раса,
што их живот пљачка, што их небо куне,
што пуне гробља у којима труне
сва патња људска незнана без гласа.

Често у болу без утехе спаса
у тупој ноћи изненада ми суне
и на душу ко тешки облак груне,
громовит тресак бескрајних таласа.

Крик мученика, жртава, робова,
нечувен тутањ безбројних гробова
што мазду траже од небеса злобних!

И пламен сукће с гломача страхобних,
док гле, спрам њега покољења газе
косовском крвљу прскане Вечне Стазе.



Back to Top
Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста |  Мапа сајта  | W4ME™-des
Поезија Анђелка ЗаблаћанскогПоезија вековаСуштина поетикеОнлајн пoезијаМисли великана