што их живот пљачка, што их небо куне,
што пуне гробља у којима труне
сва патња људска незнана без гласа.
Често у болу без утехе спаса
у тупој ноћи изненада ми суне
и на душу ко тешки облак груне,
громовит тресак бескрајних таласа.
Крик мученика, жртава, робова,
нечувен тутањ безбројних гробова
што мазду траже од небеса злобних!
И пламен сукће с гломача страхобних,
док гле, спрам њега покољења газе
косовском крвљу прскане Вечне Стазе.
