трепере стално
реке и шуме бреза,
кад ходам по лишћу
увелом и тражим
од ветра да ми смирај
у сутон донесе.
Као на позорници
пејзажи се смењују,
залутале душе срећем
које говоре ми о љубави
и храбрости,
хиљаде очију отварају,
линије и границе повлаче,
светлост призивају,
Јесењина певају.
У том трену све је близу,
да дохватим руком,
прошлост и будућност.
Срце ће моје да задрхти
и латице пољског цвећа
биће ми круна,
кад моји дани будући
испред надања и мисли
снови постану.
