Textual description of firstImageUrl

Оливера Шестаков | ТАКО БИХ ЖЕЛЕЛА




Да из беоњача ми плави ириси
и љиљани бели никну,
као у башти мог детињства.
Да могу да постанем ветар,
нежни лахор, што образе
и голе руке милује,
врело чело хлади,
бриге у боре усађене, глади.

А сутра бих желела, кошава
немирна београдска да будем,
што гране храстова и липа повија,
косе девојачке мрси,
хаљине им подиже без срама,
шешире у висине носи,
судбини пркоси.

А дивно би било да, бар на један дан,
будем топла летња киша,
пљусак што дугог августовског послеподнева
падне изненада да улице умије
и прашину са сеоских путева упије,
угаси жеђ цветовима,
што од врелине главице савише,
и влажним, дугим прстима,
са образа сузе брише.

Или можда понекад,
да будем олуја страсна,
што са громовима разговара,
с муњама другује, с облацима
црним далеко путује.
Снагу и моћ природе
људима показује,
да не забораве шта она значи,
када на трен наивно помисле,
да су од ње јачи.


Претходно Следеће

Поезија - најлепше љубавне песме српских, руских, француских, немачких, светских песника, родољубиве песме. Проза - кратке приче…

Copyright Copyright © 2012 - Поезија суштинеПоезија суштине | Сва права задржана  | За свако јавно публиковање обавезни сте да наведете извор преузетог текста |  Архива овог сајтаАрхива овог сајта