Textual description of firstImageUrl

Оливера Шестаков | ТАКО БИХ ЖЕЛЕЛА




Да из беоњача ми плави ириси
и љиљани бели никну,
као у башти мог детињства.
Да могу да постанем ветар,
нежни лахор, што образе
и голе руке милује,
врело чело хлади,
бриге у боре усађене, глади.

А сутра бих желела, кошава
немирна београдска да будем,
што гране храстова и липа повија,
косе девојачке мрси,
хаљине им подиже без срама,
шешире у висине носи,
судбини пркоси.

А дивно би било да, бар на један дан,
будем топла летња киша,
пљусак што дугог августовског послеподнева
падне изненада да улице умије
и прашину са сеоских путева упије,
угаси жеђ цветовима,
што од врелине главице савише,
и влажним, дугим прстима,
са образа сузе брише.

Или можда понекад,
да будем олуја страсна,
што са громовима разговара,
с муњама другује, с облацима
црним далеко путује.
Снагу и моћ природе
људима показује,
да не забораве шта она значи,
када на трен наивно помисле,
да су од ње јачи.



Back to Top
Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста |  Мапа сајта  | W4ME™-des
Поезија Анђелка ЗаблаћанскогПоезија вековаСуштина поетикеОнлајн пoезијаМисли великана