Textual description of firstImageUrl

Ненад Живковић | ПО ИСТОМЕ ТРАГУ



Покрећу се брда, сливају се мора
Гледао сам земљу мени тако драгу
Уз громове силне пуцала је кора
Да не згазим нигде по истоме трагу.

На планине сиње спустила се магла
Удваја се видик у две боје ноћи
Једна тако спора, друга тако нагла
Уздрхтало слутим по мене ће доћи.

Пружају ми руке разјапљених уста
Нека чудна бића из других времена
Продирем кроз таму долина је пуста
Миришљава течност извире из стена.

Будим се у јутро суморно и тужно
Да погледам земљу мени тако драгу
Ишао сам смерно, знам да није нужно
Да се увек гази по истоме трагу.

Речима ћу рећи то што може брда
Са постоља својих да помери моћно
Натераћу тако у збегове крда
Нека мисли моје плове даноноћно.

Погледом ћу својим да разбијем стење
Нек' мирисна течност мирише по мени
Ја богатство своје дајем у бесцење
Јер речи су моје на највишој цени.

Спремам се да заспим одлучујем смело
Па да сањам земљу мени тако драгу
Кад будемо једном само једно тело
Тада ћемо бити на истоме трагу.



Back to Top
Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста |  Мапа сајта  | W4ME™-des
Поезија Анђелка ЗаблаћанскогПоезија вековаСуштина поетикеОнлајн пoезијаМисли великана