Гледао сам како под теретом кишеУспеваш да лебдиш на сребрној трави
Пружала си руке све више и више
Јахала си коња препланула, нага
Небо се над главом безобразно плави
Природа ти сама отвара сва блага
Зовеш ме да будем на олтару први
Кога ћеш да јашеш из женскога хира
Да л’ си стварно жена амазонске крви
Ил’ си залутала из временског вира.
Коса ти је мокра, слепљена уз тело
А капљице кише низ камено лице
Горело ти тело огњем узаврело
Силазиш са коња, бацаш ме на траву
У препоне снажно бијеш немилице
Раздиреш утробу, продиреш у главу
Просипам се болно, ти надмоћно стојиш
Окрећеш ми леђа, ка коњу си пошла
Што те више гледам све мање постојиш
Враћаш се у време из којег си дошла.
