Небојша Бошковић | УСПОМЕНА

Ноћас је мила сена
кроз мој сан била,
чедна се коса њена
у нереду растурила.

Верне сузе две
с давног навиру лица,
прозирно их крије
дуго крило трепавица.

Из празног је доба
у чији суморни свод
бела душа спава.

Залази између соба
у којим слуте вод
мртва свитања плава.