препознатљив ми је лик њен:
из провинције сам потек'о
чудак - у рају изгубљен.
У шумици дрема анђео –
дивље, паунасто биће.
Да би расправу заподео
забоди у њег штапиће
и крени опет из почетка:
најпре – твој чланак о њему,
затим... али због кога, чему
– читаност је у рају ретка.
Стојиш, занемео, затечен
у тузи и неверици:
о тој сањивој зверчици
све остаде неизречено.
*
Како назвати тај свет руже
– музејом пуњених птица?
И гледаш, кроз сузе, мој друже,
без имена и лица.
Берлин, 25. 9. 1927.
