ка страху и непознатом немиру.
Луна је са гране пала на балкон,
бацивши сенку што личи на лиру.
За твоје раме, макар из потиха,
јамб је одежда исувише груба.
Неоравилној мелодији мог стиха
подсмехнула се и рима крезуба.
Бејах срећан. Пламен свеће, над столом,
исцрпљивао је последње капи;
приснила ми се: страница над стаклом,
која за муњама, бесмртним, вапи.
Нема тог више. Због звезде зорњаче
не закидам себи јутарњу дремеж.
Такве работе сад ме не привлаче,
постале су ми тек сујетна гњавеж.
Стекох искуство, шкртост, нестрпљење.
Блиставије од бакра изгланцани стих.
С тобом заподенусмо говорење
кроз ограду, сусед си нам први, тих.
Зрелост поредима са живописношћу:
лишће винове лозе, крушка, бостан –
сви предели обасјани светлошћу.
јесења музо, постајем тог свестан.
Берлин,1929.