се хладно и досадно пролеће.
Сенка се над данима нагло сужава –
а ново ридање са дна креће.
Не умем да тешим. А и чему јецај?
Немогуће је измолити опроштај –
нешто страсно нагони му шаку
да нас дави у том страшном мраку.
Итака, 1951.
Добро дошли на Поезију суштине, сајт за књижевност, а пре свега поезију. На овом сајту можете читати најлепшу поезију добро познатих песника, али и оних за које до сада, можда, нисте знали.
Упалила сам свећу, и у Тебе гледам. Борим се да успем, све да Теби предам. Кад пред Тобом станем, више речи нема, неко покајање почне да се ...