Textual description of firstImageUrl

Владимир Набоков | ДАН КАО ДАН

Дан као дан. Стала памет. Продужава
се хладно и досадно пролеће.
Сенка се над данима нагло сужава -
а ново ридање са дна креће.

Не умем да тешим. А и чему јецај?
Немогуће је измолити опроштај -
нешто страсно нагони му шаку
да нас дави у том страшном мраку.

Итака, 1951.



Back to Top
Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста | Copyright W4ME™-des