Textual description of firstImageUrl

Момчило Настасијевић | МИСАО



1
Tишином чудно
све ми засветли —
крилата походи ме она.

Нерођених зора
запоју ми петли;
са дна искон-мора
потонула, чујем, брује звона.

2
Радуј се,
свему си спона,
покоји у теби сви живе.

И душа
тузи што склона;
и празнином што
дани засиве —
у походе то спрема ти се она.

3
И чудом,
у непроход ме сплету,

путање исправе се криве;
и радосница суза
ороси ме кам.

4
И кроз голет ме, у маху,
дах заструји априла.

У самоћи то
не остадох сам:
тајно је кроз потаје моје, знам,
нога њена била.

5
И неспокоји
у покој сви оживе.

Са бездан са извора
потеку воде свете.
Благе од срца срцу
вести полете.

6
Мрежи то, и пауку,
злослуто што је плете,
приснива се свила.

Души то,
светли за лет,
тајно израстају крила.

7
Тишином чудно
све ми засветли —
крилата походи ме она.

Нерођених зора
запоју ми петли;
са дна искон-мора
потонула, чујем, брује звона.



Back to Top
Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста |  Мапа сајта  | W4ME™-des