Tишином чудно
све ми засветли —
крилата походи ме она.
Нерођених зора
запоју ми петли;
са дна искон-мора
потонула, чујем, брује звона.
2
Радуј се,
свему си спона,
покоји у теби сви живе.
И душа
тузи што склона;
и празнином што
дани засиве —
у походе то спрема ти се она.
3
И чудом,
у непроход ме сплету,
путање исправе се криве;
и радосница суза
ороси ме кам.
4
И кроз голет ме, у маху,
дах заструји априла.
У самоћи то
не остадох сам:
тајно је кроз потаје моје, знам,
нога њена била.
5
И неспокоји
у покој сви оживе.
Са бездан са извора
потеку воде свете.
Благе од срца срцу
вести полете.
6
Мрежи то, и пауку,
злослуто што је плете,
приснива се свила.
Души то,
светли за лет,
тајно израстају крила.
7
Тишином чудно
све ми засветли —
крилата походи ме она.
Нерођених зора
запоју ми петли;
са дна искон-мора
потонула, чујем, брује звона.
